Toga lepog jesenjeg dana 8. oktobra 2007. godine zapitao sam se šta je to toliko trulo u državi Srbiji? Epilog jučerašnjih marševa po centru grada je pedesetak uhapšenih, ponovo raspravljanje o fašističkim idejama i googlanje za tačnim definicijama klero-fašistički i neonacistički. Rasprava u parlamentu da li ovakvim udruženjima treba zabraniti rad, iako je svakom mentalno zdravom biću koje ima osnovno obrazovanje, jasno šta je fašizam učinio pre 67 godina. Ko inspiriše ove ljude, ko koristi sve ovo za svoju promociju i kuda nas nedeljna dešavana vode?
Pokušao sam da se poistovetim sa svešću jednog dvadesetogodišnjaka koji smatra da je fašizam ispravna ideologija i prisetio se koliko je on imao godina ‘93., šta su mu roditelji u to vreme pričali i da li mu je deda bio na onoj ili ovoj strani? Ko je u njemu probudio bes i mržnju kada se još pošteno ni ne brije? Da li je i njemu nečiji poslanički klub sigurna kuća?
U Sjenici se zavađene muslimanske strane glože i policija interveniše, upada se u TV stanice kako bi se namerno prekinuo program, ljudi se batinaju. U Rumi, gradski odbornici se tuku, čupaju i grizu a neko je imao uz sebe i suzavac pa je video odličnu priliku da ga upotrebi.
A svet, posebno Kuba, obeležava 40 godina od ubistva Če Gevare. Idola jedne ideje koja je očigledno umrla sa njime.
Ali, da ne bude sve tako crno, evo u medicinskoj se održava fudbalski turnir. Igra se srcem a navijači(ce) su toliko glasne da okolni komšiluk jednostavno mora da proviri kroz prozor i vidi o čemu se to radi… 
Mene zapanjuje cinjenica da i neki ocigledno inteligentni ljudi smatraju da o ispravnosti nacizma, klerofasizma, najboljoj reakciji na ove pojave i definiciji slobodnog govora - uopste ima sta da se raspravlja. Ustvari, to je porazavajuce.